Nedavno mi je jedna klijentkinja rekla:
„Marija, uhvatim sebe da svakog dana bar sat vremena vrtim u glavi razgovor s koleginicom. Šta sam rekla, šta sam mogla drugačije, da li sam ispala preoštra… i onda me pojede osećaj krivice. Umorna sam, a ništa nisam rešila.“

Možda zvuči poznato?

Istraživanja ne daju univerzalnu cifru, ali iskustvo pokazuje jedno: krivica ume da pojede sate našeg dana, i to potpuno neprimetno. Ponekad dok vozimo, ponekad pre spavanja, ponekad usred posla.

Sećam se perioda kada sam i sama iznova preživljavala iste razgovore u glavi. Analizirala sam svaki mail, svaki sastanak, svaku rečenicu. Na kraju dana bila sam iscrpljena ,ne od posla, već od svojih misli. I tek kad sam shvatila da krivica ne menja ništa, već mi samo krade vreme i energiju, odlučila sam da prestanem da joj dajem prostor.

To ne znači da sam prestala da pravim greške. Ali znači da sam naučila da razlikujem odgovornost (ispraviti gde mogu) od krivice (beskonačno se kažnjavati u mislima).

Gde najčešće trošimo vreme na krivicu

Na poslu: „Trebalo je da se javim na sastanku, sada je kasno.“
Kod kuće: „Nisam provela dovoljno vremena sa decom.“
U odmoru: „Ležim i odmaram, a trebalo bi da budem produktivna.“

Sve to deluje kao odgovornost. Ali u stvarnosti — to je navika.

U razgovorima sa ženama koje prolaze kroz toksična poslovna okruženja vidim isto: beskrajno vraćanje na prošlost, preispitivanje i „mentalno kažnjavanje“. Krivica ih paralizuje. A kada je prepoznaju i odluče da promene obrazac, prvi put imaju osećaj da su povratile deo svog života nazad.

Šta bi bilo kad biste oslobodili to vreme?

Zamislite da umesto vraćanja u prošle rečenice, imate sat ili dva dnevno za planove, odmor, kreativne ideje. To je vreme koje već imate ,samo ga trošite na krivicu.

Krivica ne menja prošlost. Ali vas može zaustaviti u sadašnjosti.
Prvi korak je da primetite kada vas misli „pojedu“. Drugi — da odlučite gde želite da ih preusmerite.